Kada se razbolimo, prvo što većina nas uradi jeste da pogleda “šta je to što na nas može ostaviti ta bolest “ i kako ona može uticati na nas.

Čini mi se da je u današnje vreme, kada smo svi navikli pre na loše nego na dobre vesti, podići svest kod ljudi da naš um diktira ishod, zapravo jedna borba sa “vetrenjačama”.

IZAZOV KAO DEMANT ILI POTVRDA ?

Mogla sam nemalo puta da biram da li će izazov pred kojim stojim biti moje savezništvo ili moja prepreka.
Postoji jedan divan citat od Nelsona Mendele- “Nikada ne gubim .Ili pobedim ili naučim”.

Kada iz izazova izađete punih šaka lekcija i bistrijeg uma, ja to zovem “čistom eksluzivom”.

KAKO SAM BORBU SA KARCINOMOM DOJKE PRETVORILA U SVOJE SAVEZNIŠTVO?

Ljudi često vole da ostaju u zoni komfora čitajući sva ta “uputstva za upotrebu “ i vodeći se svim tim definicijama jer je lakše citirati ono što je “neko nekada rekao” nego da pokrenu najstinije atome svog uma i promene svoja uverenja koja i nisu njihova nikada ni bila, jer su usvojena .

Krajnje je apstraktno da smo svi sačinjeni od energije, zar ne?
Kada imamo negativne emocije, strah i ljutnju ,naš srčani ritam postaje ubrzan.
Naše stanje tela se menja, a energija postaje nekonstruktivna.

Bezbroj puta sam se pitala “Zašto onda biramo takvo stanje tela i uma”?
Kako je moguće da smo toliko neosvešćena bića pa da za sebe želimo toliko loše?
Zašto živimo u uverenju da je neophodno da se nešto izvan nas promeni da bismo bili srećni ?

U mnogo psiholoških knjiga sam umela da pročitam da energija odgovara na pažnju uma.

U svom izazovu sa karcinomom dojke nisam dozvolila da se procesi u mom telu dešavaju mimo moje volje.
Nisam dozvolila da mi pozitivne misli stidljivo pobegnu onda kada me lik u ogledalu podseti na borbu koju sam vodila.
Niti sam dozvolila da strah bude hrana koja mi se servira svakoga dana.
Mnogo sam puta čula sve te definicije da u ovom izazovu sve je relativno i često nije do nas samih.

Moj um je znao da je pad, dobar momenat za novi rast. Znala sam da je moje telo samo sluga mog uma .
Pustila sam ih da veruju da sam odrasla i da je dete u meni zaboravilo da se igra. I svi ti likovi u ogledalu, dok mi je telo “trpelo “ hemoterapije, su bili odraz mog razvoja i rasta .Igrala sam se sa njima, radoznalo i neustrašivo.
Bila sam dovoljno svesna toga da su negativne misli posledica nejakosti da živimo svoje snove.

Dozvolila sam da mi strah samo ostavlja prostor da budem radoznala ,”gde sam to toliko nemoćna i slaba “,i da sam ga rado puštala da me dovede do istine!

Bila sam ubeđena da za borbu nekada nije potrebno oružje ako znamo kada da se umirimo i poslušamo svoju intuiciju.
Protivnik se pobeđuje onda kada uspemo da ga zavaramo da smo pobeđeni.

Razumem ja da je uputstva za upotrebu potrebno pročitati, i na kraju, bude mi simpatično koliko umemo da se poistovetimo sa svakim slovom te definicije.
Razumem ja da je lakše interpretirati nego improvizovati.
Razumem ja i to da je lakše citirati nego sam smisliti.
I da je lakše preslikati nego biti kreativan.
Ali bih zaista volela da pitam, čiji život onda živimo?

Jedino što je bila moja definicija, jeste bila moja borba sa karcinomom dojke.
A vi ,kako hoćete.

Autor: Ana Dornik, osnivač Udruženja “Žena uz ženu”

Foto: @rea_mucovic

The post Zašto se vodimo definicijama i “uputstvima za upotrebu“? appeared first on S-Magazin.