Balkanska arena predrasuda

Skoro sam se vratila sa kratkog puta iz Beograda. Uvek sebi organizujem putovanja u okviru poslovnih obaveza, jer tako bar nemam grižu savest kada uklopim po neki izalzak i provod daleko od višesatnih seansi i skoro svakodnevog  boravka pored šporeta.
Sasvim slučajno preko televizije ugledah zanimljiv intervju u kome se malo nezgrapno objašnjava da sreća nisu pare, ali ni napumpano lice i da je sve to zajedno ludilo. Da se žene stalno takmiče i da su im uzori avatarske lepotice sa instagrama.

Da li je to baš tako? Do kada ćemo dozvoljavati da nas žene kolektivno procenjuju na osnovu estetskih afiniteta i ličnog doživljaja sreće? Uostalom sve mi odlično znamo da su nam fotografije obrađene jednim te istim programom i baš smo srećne što ne moramo više po sto puta da se slikamo, već nam je sada dovoljno i dva puta i malo obrade. 

Postoje ljudi kojima su pare sreća, nekima je seks sreća, drugima hrana, nekome putovanja. Nema pravila. Zašto uopšte diskutovati o ljudskim afinitetima? Svako živi svoj život u odnosu na obrazovanje, kućno vaspitanje, ukus, širinu svesti. Ženama na balkanu se večito spočitava, od toga da li im je dužina kose i suknje u skladu sa godinama, do toga zašto su u večernjem izlasku, a zaboga, muža nisu povele. Posebno se osuđuju one koje muža ni nemaju. Izgleda da je došlo vreme  da pred nekim strašnim sudom kvaziskromnih i pitomih odgovaramo zbog toga što su nam zubi blistavo beli, čelo bez bora a usta hidrirana hijarulonom. Ne daj Bože ukoliko stremimo ka tome da i više zarađujmo. 

Kada ćemo prestati sa skupljanjem jeftinih poena i samoobmanjivanja da nam ne treba ništa u životu. Naravno da nam za sreću nije potrebno ništa ukoliko nam je svest visine Eckart Tola ili tibetanskog sveštenika, a svima ostalima je potrebno po nešto za sreću. To nešto nije pucketanje drveta u smederevcu i parče hleba i dva oka koja nas gledaju, kako vole da opišu po domaćim knjigama.  Ta lažna skromnost u sebi prikriva senku zlobe ka onim raskalašnim i samosvesnim ženama koje uglavnom i mrzimo i volimo istovremeno.

Da zaključimo, s obzirom da mi nismo duhovi koji lelujaju među dimenzijama već smo bića od krvi i mesa shodno tome u ovom životu su nam potrebna kakva takva materijalna dobra da bismo funkcionisali.

Ukoliko živimo na Balkanu ili smo veći deo svog života tu proveli, kao što sam ja recimo, onda nam je potpuno jasno da je tema novca i materijalnog vazda goruća tema i to ne sa dobrim razlogom. 

Moja poruka je da gledamo svoje živote i da upravljamo njima na najbolji mogući način. Ukoliko nemamo ništa lepo da kažemo o drugima onda je najbolje da ćutimo i ne komentarišemo, i za kraj da se potrudimo da naše ideje naš rad i težnja ka samoostvarenjem donesu u naš život obilje u svakom smilsu. Da se više ne postidimo pred pretećim prstima koje nas vraćaju u patrijahalne kalupe, jer kako sam jednom već rekla patrijahalni sistem se prenosi sa majke na ćerku, a izgeda da ga žene medjusobom jačaju kroz osuđivanje, prosuđivanje i kritiku. Nema više potrebe za time, neka svaka od nas živi život po svojoj meri zadovoljstva sve dok time ne ugrožava druge.