Dok pišem kolumnu sedim već dobra tri sata kod mog frizera u Nišu, a ostaću bar još četiri dok ne dobijem željenu nijansu. Sedim i čitam kolumnu moje drage Jasmine i pomalo sam ljubomorna što ona može da piše nonšalantno o fenomenu švaleracije u našoj prestonici, a ja kao kouč moram veoma oprezno, stručno da ne kažem pipavo da pristupim ovakvoj i sličnim temama.
Onda sam se pod haubom zapitala koja to ograničenja kao kouč, majka dvoje odrasle dece, ili kao sredovečna žena imam? Šta to sve ne mogu da pišem, radim, budem, nosim, ponašam se što nije u skladu sa mojim životim pozivom ili samom činjenicom da sam žena?
Spisak je toliko dugačak i po malo mučan. Ne znam odakle da krenem. Da li od nečeg trivijalnog kao što su providne čipkane pantalone, pa do toga da kad izadjem na piće svima moram da objašnjavam da moj muž ne uživa da ide sa mnom i mojim drugaricama na piće.
Još uvek kao društvo nismo shvatili da biti duhovno probuđen ne znači misliti pozitivno i videti leptiriće i cvetiće – već biti svoj i autentičan – govoriti svoju istinu. Stotine žena sa kojima sam radila poslednjih deset godina završavale su na lekovima i alkoholu samo zbog toga što su godinama živele ono što se očekuje od njih a ne ono što su želele. Udamo se jer se to podrazumeva, ne razvodimo se jer se to očekuje, radimo stabilne poslove jer tako dolikuje, ćutimo, ne svadjamo se, ne psujemo, oblačimo se u skladu sa godinama.
Kasno se zapitamo koliko “nas” zapravo ima u sopstvenim životima. Mi smo sve kao u nekom filmu večitog tranzicionog žanra, sa unapred dodeljenom ulogom “dobre žene”.
Ja sam skoro odlučila da više ne budem dobra žena! To ne isključuje da ću se i dalje truditi da budem najbolja majka svojoj deci, podrška i ogledalo svog muža ali nikako “dobra žena” po merilima komšija ili instagramskih špuijuna. Ne želim da se tiho smejem, da pazim da li je prošla ponoć a ja sam u gradu, neću da objašnjavam svoje ekstravagantne kupovine, ljude koji su u mom okruženju, ne želim da se pravdam zbog toga što ne izgledam kao žena svojih godina, što ne razmišljam kao žena u četrdedetim, što moje ranjeno unutrašnje dete želi da je zadovoljeno mojim odlascima kod estetskih doktora. Baš me briga! To sam osvestila! Kad sam bila mala devojčica stajala sam na kapiji i čekala da mi slučajni prolaznici kažu kako sam lepa. Sada samo hoću da sam sebi lepa, tako naravno kompenzujem sve ono na šta u životu ne mogu da utičem, a volela bih. To je ok!
Da se vratimo na švaleraciju sa početka price, o švaleraciji mislim isto što i o braku. Neko je srećan i nekome uspe, drugi se srozaju do dubokih ponora. U životu je sve relativno i sve moguće. U tome je čar.
