Bila je nedelja. Obično nedeljom pravim gibanicu ili brauni, ređam lazanje ili pravim kolač od malina. Kad bolje razmislim, to radim i ostalim danima u nedelji. Nije da mi nije drago da moja deca i porodica jedu ukusne i kvalitetne obroke, ali nekad mi baš bude sve to skupa malo dosadno. Pre svega oko nabavke i organizacije. Imam običaj da dok sam u kuhinji budem na telefonskoj liniji sa nekom od drugarica iz Beča ili Beograda gde pravimo pretres protekle nedelje. To često zvuči baš ovako:
– Znaš Jo, ON mi se ponovo javio tek kasno sinoć… Ne razumem šta sam pogrešno uradila da mi se opet tri dana nije javio, ni poruka ni poziv? Stvarno sam fleksibilna i imam razumevanja i za njegov posao, za bivšu ženu, za dete, za majku koja se malo malo pa ne oseća dobro.
– Mislim da je najveći problem baš to tvoje “ razumevanje” i “fleksibilnost”. Dok god budeš sve to radila iz straha da te ne ostavi, iz straha šta će misliti o tebi iz straha da ne budeš sama, dobijaćeš njega takvog.
Zašto predstavu o sebi gradimo na osnovu onoga što drugi misle o nama? Zašto nam je potrebno potvrda okoline da smo dobri jer nekog čekamo, jer smo strpljivi, jer sve razumemo? Uzrok tome je samo naučeno ponašanje iz detinjstva kada smo bile dobre devojčice i radile sve što se od nas očekivalo. Nemoguće je očekivati (osim ako nismo dobro osvestile sebe i svoj ego) da ćemo naprsno kada odrastemo biti one žene koje umeju da se zauzmu za sebe i svoje potrebe. Koje znaju da kažu iskreno NE i autentično DA. Nemoguće je očekivati da ćemo znati kako da sebi budemo dobar prijatelj, da ćemo umeti da sebe volimo, da se ne kažnjavamo, kritikujemo i sputavamo.
Tako isto i u vezama, od samog početka pokušavamo da kroz svoje ponašanje, koje je često iscrpljujuće i sabotirajuće, ubedimo muškarca da smo mi prava žena za njega. Umemo da istolerišemo loše ponašanje sve u nadi da će on jednog dana shvatiti koliko smo dobre i nezamenjive. Međutim umesto neke bar imaginarne zahvalnice ili povelje za našu dobrotu i vernost mi najčešće dobijemo šut kartu.
Kada u vezi dajemo sve, nadamo se da ćemo nazad dobiti sve. Međutim to naše SVE ne ostavlja prostora, nema mesta za ponešto njegovo. To je kao da pravimo zajedno kuću od peska na plaži, ali mi napravimo sve i onda on stvarno i nema više šta da doda. Takav muškarac se više ne oseća kao da ima svrhu, nije u muškoj energiji.
Ma šta mi mislili, da bi muškarac bio emotivno involviran on mora da se oseća potrebnim i svrsishodnim. Ako ne mora da se trudi on i ne može da oseti zaljubljenost i ljubav.
Ključ je ne dati sve! Ne zato što kalkuliramo, igramo igrice već zato što nam je važnije da uložimo svoju energiju u sebe a ne isključivo u emotivnu vezu. Muškarac ne sme biti cilj našeg života, već samo deo. Kada ulažemo u znanje, lični razvoj, fizički izgled u smislu sporta i zdrave ishrane onda zaista imamo manje vremena da se bavimo isključivo zadovoljenju potreba našeg partnera.
Kada radim sa klijentima ili čak kada pričam sa drugaricama, dobro mi dođe da i sebe podsetim na malo ljubavi prema sebi. Posle ovog telefonskog poziva, odlučih da je bolje da idem i napišem kolumnu nego da kuvam. Može to i da pričeka.
