Početkom godine, prijateljica mi je javila da će u septembru doći u Španiju i da se pripremim za jedno zajedničko putovanje po Andaluziji. Bila sam presrećna. Pomisao da ću videti čuvene kraljevske vrtove u Sevilji i Alhambra dvorac u Granadi ostavila me je u slatkoj mašti pripreme za put. Ona je organizovala sve tehničke stvari oko hotela, ulaznica i rezervacija, pa sam ja mogla rasterećeno da krenem.
Kako se vreme polaska bližilo, tako je mene sve više hvatao osećaj krivice jer ću decu ostaviti same sa ocem. Imala sam osećaj kao da ostavljam bebe, a ne dva tinejdžera koji i ne mare za svoje roditelje već samo za svoje društvo. Brinulo me je kako će se snaći oko polaska u školu, ručkova, treninga i ostalih organizacija. Shvatila sam kako odmah nakon puta moram ići na još jedan poslovni put i da će deca opet biti bez mene i to me je dotuklo.
Kada sam malo bolje razmislila, shvatila sam da je taj osećaj krivice veoma prisutan u svakodnevnom životu, od toga kad pojedem nešto nezdravo, do toga da sam u nekoj raspravi jasno rekla šta mislim i osećam i potom se pokajala. Moje prijateljice svaka u svom životnom miljeu takođe boje svoje dane osećajem da u nečemu nisu dovoljno dobre i da greše. Paradoksalna stvar, o kojoj je čak i Isidora Bjelica pisala, je da nas okolina kritikuje, kao i mi sami sebe, baš u onim segmentima gde se najviše trudimo i gde smo defakto i najbolje. Žene koje su veoma uspešne u svom poslu, stalno su pod tenzijom zbog razmišljanja da treba da budu bolje i ambicioznije. One koje su u kući sa decom, stalno se preispituju da li su previše stroge ili previše blage, lepe žene bi volele da budu još lepše, a pametne misle da su glupe.
Kolektivna ženska energija je decenijama unazad ugnjetavana i sputavana. Tu leži razlog zašto svaka od nas pojedinačno na dubokom i nesvesnom nivou sputava i negira svoje biće i svoju prirodu. Da bismo se zacelile kolektivno, potrebno je da svaka od nas prvo zaceli sebe. Jedino kada uronimo u svoju ličnu tamu i osvetlimo najdublje strahove i nesigurnosti mi možemo vlastitom evolucijom da transformšemo svoje živote.
Treba da shvatimo da jedino ako sebi damo, možemo dati i drugima. Umesto da brinemo “ za nekog” , počnemo da brinemo “ o nekom”. Umesto što sebi prigovaramo, a drugima se žalimo, počnemo da formulišemo svoje nezadovoljstvo govoreći šta bismo volele, a ne šta ne volimo. Pa kad sledećeg puta, mrtve umorne dođemo sa posla, ne kažemo “Kako je kuhinja u haosu”, nego kako bismo volele da je kuhinja sređena. Partnera ne kritikujemo kako nas nikada ne izvodi, već kažemo da bismo volele da nas izvede, i najvažnije, odvojimo malo vremena za sebe, jer tek onda možemo imati više energije i za druge. Neka nam osećaj krivice bude jasna poruka da izlazimo iz svoje zone komfora, a to je već dobar početak!
P.S. U mom odsustvu deca se nikad bolje nisu provela sa svojim društvom, kada sam došla kući samo sam pomislila kako bih volela da je kuhunja sređena, pod usisan i veš opran.
Prijavite se na online program U POVERENJU SA SANJOM I JOVANOM
