Kako se vreme polaska bližilo, tako je mene sve više hvatao osećaj krivice jer ću decu ostaviti same sa ocem. Imala sam osećaj kao da ostavljam bebe, a ne dva tinejdžera koji i ne mare za svoje roditelje već samo za svoje društvo. Brinulo me je kako će se snaći oko polaska u školu, ručkova, treninga i ostalih organizacija. Shvatila sam kako odmah nakon puta moram ići na još jedan poslovni put i da će deca opet biti bez mene i to me je dotuklo.

 Kada sam malo bolje razmislila, shvatila sam da je taj osećaj krivice veoma prisutan u svakodnevnom životu, od toga kad pojedem nešto nezdravo, do toga da sam u nekoj raspravi jasno rekla šta mislim i osećam i potom se pokajala. Moje prijateljice svaka u svom životnom miljeu takođe boje svoje dane osećajem da u nečemu nisu dovoljno dobre i da greše. Paradoksalna stvar, o kojoj je čak i Isidora Bjelica pisala, je da nas okolina kritikuje, kao i mi sami sebe, baš u onim segmentima gde se najviše trudimo i gde smo defakto i najbolje. Žene koje su veoma uspešne u svom poslu, stalno su pod tenzijom zbog razmišljanja da treba da budu bolje i ambicioznije. One koje su u kući sa decom, stalno se preispituju da li su previše stroge ili previše blage, lepe žene bi volele da budu još lepše, a pametne misle da su glupe.

Kolektivna ženska energija je decenijama unazad ugnjetavana i sputavana. Tu leži razlog zašto svaka od nas pojedinačno na dubokom i nesvesnom nivou sputava i negira svoje biće i svoju prirodu. Da bismo se zacelile kolektivno, potrebno je da svaka od nas prvo zaceli sebe. Jedino kada uronimo u svoju ličnu tamu i osvetlimo najdublje strahove i nesigurnosti mi možemo vlastitom evolucijom da transformšemo svoje živote. 

 Treba da shvatimo da jedino ako sebi damo, možemo dati i drugima. Umesto da brinemo “ za nekog” , počnemo da brinemo “ o nekom”. Umesto što sebi prigovaramo, a drugima se žalimo, počnemo da formulišemo svoje nezadovoljstvo govoreći šta bismo volele, a ne šta ne volimo. Pa kad sledećeg puta, mrtve umorne dođemo sa posla, ne kažemo “Kako je kuhinja u haosu”, nego kako bismo volele da je kuhinja sređena. Partnera ne kritikujemo kako nas nikada ne izvodi, već kažemo da bismo volele da nas izvede, i najvažnije, odvojimo malo vremena za sebe, jer tek onda možemo imati više energije i za druge. Neka nam osećaj krivice bude jasna poruka da izlazimo iz svoje zone komfora, a to je već dobar početak!

P.S. U mom odsustvu deca se nikad bolje nisu provela sa svojim društvom, kada sam došla kući samo sam pomislila kako bih volela da je kuhunja sređena, pod usisan i veš opran.

Prijavite se na online program U POVERENJU SA SANJOM I JOVANOM

The post Kako da se rešimo osećaja krivice? appeared first on S-Magazin.