Onda sam se pod haubom zapitala koja to ograničenja kao kouč, majka dvoje odrasle dece, ili kao sredovečna žena imam? Šta to sve ne mogu da pišem, radim, budem, nosim, ponašam se što nije u skladu sa mojim životim pozivom ili samom činjenicom da sam žena?

Spisak je toliko dugačak i po malo mučan. Ne znam odakle da krenem. Da li od nečeg trivijalnog kao što su providne čipkane pantalone, pa do toga da kad izadjem na piće svima moram da objašnjavam da moj muž ne uživa da ide sa mnom i mojim drugaricama na piće. 

Još uvek kao društvo nismo shvatili da biti duhovno probuđen ne znači misliti pozitivno i videti leptiriće i cvetiće – već biti svoj i autentičan – govoriti svoju istinu. Stotine žena sa kojima sam radila poslednjih deset godina završavale su na lekovima i alkoholu samo zbog toga što su godinama živele ono što se očekuje od njih a ne ono što su želele. Udamo se jer se to podrazumeva, ne razvodimo se jer se to očekuje, radimo stabilne poslove jer tako dolikuje, ćutimo, ne svadjamo se, ne psujemo, oblačimo se u skladu sa godinama.

Kasno se zapitamo koliko “nas” zapravo ima u sopstvenim životima. Mi smo sve kao u nekom filmu večitog tranzicionog žanra, sa unapred dodeljenom ulogom “dobre žene”.

Ja sam skoro odlučila da više ne budem dobra žena! To ne isključuje da ću se i dalje truditi da budem najbolja majka svojoj deci, podrška i ogledalo svog muža ali nikako “dobra žena” po merilima komšija ili instagramskih špuijuna. Ne želim da se tiho smejem, da pazim da li je prošla ponoć a ja sam u gradu, neću da objašnjavam svoje ekstravagantne kupovine, ljude koji su u mom okruženju, ne želim da se pravdam zbog toga što ne izgledam kao žena svojih godina, što ne razmišljam kao žena u četrdedetim, što moje ranjeno unutrašnje dete želi da je zadovoljeno mojim odlascima kod estetskih doktora. Baš me briga! To sam osvestila! Kad sam bila mala devojčica stajala sam na kapiji i čekala da mi slučajni prolaznici kažu kako sam lepa. Sada samo hoću da sam sebi lepa, tako naravno kompenzujem sve ono na šta u životu ne mogu da utičem, a volela bih. To je ok!

Da se vratimo na švaleraciju sa početka price, o švaleraciji mislim isto što i o braku. Neko je srećan i nekome uspe, drugi se srozaju do dubokih ponora. U životu je sve relativno i sve moguće. U tome je čar.

The post Neću više da budem “Dobra žena”! appeared first on S-Magazin.

Da li je to baš tako? Do kada ćemo dozvoljavati da nas žene kolektivno procenjuju na osnovu estetskih afiniteta i ličnog doživljaja sreće? Uostalom sve mi odlično znamo da su nam fotografije obrađene jednim te istim programom i baš smo srećne što ne moramo više po sto puta da se slikamo, već nam je sada dovoljno i dva puta i malo obrade. 

Postoje ljudi kojima su pare sreća, nekima je seks sreća, drugima hrana, nekome putovanja. Nema pravila. Zašto uopšte diskutovati o ljudskim afinitetima? Svako živi svoj život u odnosu na obrazovanje, kućno vaspitanje, ukus, širinu svesti. Ženama na balkanu se večito spočitava, od toga da li im je dužina kose i suknje u skladu sa godinama, do toga zašto su u večernjem izlasku, a zaboga, muža nisu povele. Posebno se osuđuju one koje muža ni nemaju. Izgleda da je došlo vreme  da pred nekim strašnim sudom kvaziskromnih i pitomih odgovaramo zbog toga što su nam zubi blistavo beli, čelo bez bora a usta hidrirana hijarulonom. Ne daj Bože ukoliko stremimo ka tome da i više zarađujmo. 

Kada ćemo prestati sa skupljanjem jeftinih poena i samoobmanjivanja da nam ne treba ništa u životu. Naravno da nam za sreću nije potrebno ništa ukoliko nam je svest visine Eckart Tola ili tibetanskog sveštenika, a svima ostalima je potrebno po nešto za sreću. To nešto nije pucketanje drveta u smederevcu i parče hleba i dva oka koja nas gledaju, kako vole da opišu po domaćim knjigama.  Ta lažna skromnost u sebi prikriva senku zlobe ka onim raskalašnim i samosvesnim ženama koje uglavnom i mrzimo i volimo istovremeno.

Da zaključimo, s obzirom da mi nismo duhovi koji lelujaju među dimenzijama već smo bića od krvi i mesa shodno tome u ovom životu su nam potrebna kakva takva materijalna dobra da bismo funkcionisali.

Ukoliko živimo na Balkanu ili smo veći deo svog života tu proveli, kao što sam ja recimo, onda nam je potpuno jasno da je tema novca i materijalnog vazda goruća tema i to ne sa dobrim razlogom. 

Moja poruka je da gledamo svoje živote i da upravljamo njima na najbolji mogući način. Ukoliko nemamo ništa lepo da kažemo o drugima onda je najbolje da ćutimo i ne komentarišemo, i za kraj da se potrudimo da naše ideje naš rad i težnja ka samoostvarenjem donesu u naš život obilje u svakom smilsu. Da se više ne postidimo pred pretećim prstima koje nas vraćaju u patrijahalne kalupe, jer kako sam jednom već rekla patrijahalni sistem se prenosi sa majke na ćerku, a izgeda da ga žene medjusobom jačaju kroz osuđivanje, prosuđivanje i kritiku. Nema više potrebe za time, neka svaka od nas živi život po svojoj meri zadovoljstva sve dok time ne ugrožava druge.

The post Balkanska arena predrasuda appeared first on S-Magazin.

Simbolično preneseno na emotivne odnose, kojima se zbog posla bavim svakog dana, ništa manje stresa nam ne donosi ponašanje partnera (ili nekog za kog mislimo da nam je partner) koji se igra sa nama “toplo hladno” igricama.

Postoje tu različite varijante, javlja se redovno pa se tek posle par meseci izgubi – da bi se ponovo nekako povampirio i vratio, onda su tu oni koji se od samog početka javljaju retko ali konzistentno – pošalju s vremena na vreme “mislim na tebe” ili nam pošalju neku vatricu kao odgovor na naš story . Zatim ima onih koji nam tek u trenucima slabosti kada popiju malo više priznaju svoja osećanja, pa se posle ponovo nekako izgube. 

Zaključak možemo lako doneti – takav način ponašanja dobijamo od osoba koje nisu pre svega u skladu sa sobom.

Ali šta je sa nama? Gde je tu naša odgovornost? Gde je tu onaj mračni kutak naše duše u koji skoro nikada ne zalazimo? Kako to da baš nas tako ostavljaju I vraćaju nam se? Gde se u nama izgubilo to prapoverenje u ljude i ljubav? Kada smo to mi izdali sebe? To se nije desilo samo jednom, već iznova i iznova, svakog dana po malo. Od toga da slažemo da smo zauzeti kad nam se negde ne ide, do toga da izdajemo svoju prirodu i svoja osećanja kad pristanemo na manje nego što nam je zapravo potrebno. To se događa kad odemo na porodični ručak na koji nam se ne ide, kada obučemo nešto samo zato što se od nas očekuje da izgledamo na određen način, kada sedimo u kuhinji i kad nam se ne kuva, radimo prekovremeno bez ikakve naknade, ljubimo se sa kim “moramo” ali baš ne želimo.

Na kraju dobijemo onu verziju sebe koja je i sama emotivno obogaljena pa kao takva samo slične sebi privlačimo. Dok god ne sretnemo sebe u sebi, uz pomoć svih onih vežbi, alata, procesa, molitvi i iskrene namere, uvek ćemo prstom upirati u drugog.
Ali svaki put kad uperimo jedan prst u drugog, ostala tri su uperena u nas.

Foto: @80svintagecomics

The post “Toplo hladno” i ostale igrice u emotivnim vezama appeared first on S-Magazin.

– Znaš Jo, ON mi se ponovo javio tek kasno sinoć… Ne razumem šta sam pogrešno uradila da mi se opet tri dana nije javio, ni poruka ni poziv? Stvarno sam fleksibilna i imam razumevanja i za njegov posao, za bivšu ženu, za dete, za majku koja se malo malo pa ne oseća dobro.

– Mislim da je najveći problem baš to tvoje “ razumevanje” i “fleksibilnost”. Dok god budeš sve to radila iz straha da te ne ostavi, iz straha šta će misliti o tebi iz straha da ne budeš sama, dobijaćeš njega takvog.

Zašto predstavu o sebi gradimo na osnovu onoga što drugi misle o nama? Zašto nam je potrebno potvrda okoline da smo dobri jer nekog čekamo, jer smo strpljivi, jer sve razumemo? Uzrok tome je samo naučeno ponašanje iz detinjstva kada smo bile dobre devojčice i radile sve što se od nas očekivalo. Nemoguće je očekivati (osim ako nismo dobro osvestile sebe i svoj ego) da ćemo naprsno kada odrastemo biti one žene koje umeju da se zauzmu za sebe i svoje potrebe. Koje znaju da kažu iskreno NE i autentično DA. Nemoguće je očekivati da ćemo znati kako da sebi budemo dobar prijatelj, da ćemo umeti da sebe volimo, da se ne kažnjavamo, kritikujemo i sputavamo.

Tako isto i u vezama, od samog početka pokušavamo da kroz svoje ponašanje, koje je često iscrpljujuće i sabotirajuće, ubedimo muškarca da smo mi prava žena za njega. Umemo da istolerišemo loše ponašanje sve u nadi da će on jednog dana shvatiti koliko smo dobre i nezamenjive. Međutim umesto neke bar imaginarne zahvalnice ili povelje za našu dobrotu i vernost mi najčešće dobijemo šut kartu.

Kada u vezi dajemo sve, nadamo se da ćemo nazad dobiti sve. Međutim to naše SVE ne ostavlja prostora, nema mesta za ponešto njegovo. To je kao da pravimo zajedno kuću od peska na plaži, ali mi napravimo sve i onda on stvarno i nema više šta da doda. Takav muškarac se više ne oseća kao da ima svrhu, nije u muškoj energiji.

Ma šta mi mislili, da bi muškarac bio emotivno involviran on mora da se oseća potrebnim i svrsishodnim. Ako ne mora da se trudi on i ne može da oseti zaljubljenost i ljubav.

Ključ je ne dati sve! Ne zato što kalkuliramo, igramo igrice već zato što nam je važnije da uložimo svoju energiju u sebe a ne isključivo u emotivnu vezu. Muškarac ne sme biti cilj našeg života, već samo deo. Kada ulažemo u znanje, lični razvoj, fizički izgled u smislu sporta i zdrave ishrane onda zaista imamo manje vremena da se bavimo isključivo zadovoljenju potreba našeg partnera.

Kada radim sa klijentima ili čak kada pričam sa drugaricama, dobro mi dođe da i sebe podsetim na malo ljubavi prema sebi. Posle ovog telefonskog poziva, odlučih da je bolje da idem i napišem kolumnu nego da kuvam. Može to i da pričeka.

The post Zašto dobre devojke završe loše u emotivnoj vezi? appeared first on S-Magazin.

Divna mlada dama mi se poverila kako joj je tip rekao da njegovu sestru boli stomak pa da mora da joj se nađe i da ne može izaći, dok je bilo i onih koji mnogo drskije otkažu viđenje uz neku pasivno agresivnu rečenicu tipa “ Znam ja da tebi treba drugačiji muškarac”. Čitajući komentare ispada da je danas najteže uopšte doći u poziciju da nas neko pozove na sastanak, a da to nije neka “bleja” kod kuće, odnosno poziv na seks.
A onda kada nam se desi sreća da ipak imamo priliku da sebe predstavimo u najlepšem svetlu po prvi put, mi u stvari i ne znamo šta da radimo. Tu nam ni ženski časopisi više nisu od pomoći ni new age filozofije, jer svi oni insistiraju na tome, citiram “ Samo budi ono što jesi”. Pitala bih ja njih kako da to budemo? Sada tek u ovim sredovečnim godinama, počinjem da nazirem ko sam to ja… sa dvadeset i nešto nisam imala pojma. Niko nam nije rekao da smo mi naše želje, naše potrebe i lične radosti. Kroz vaspitanje da budemo dobre izgubile smo svest o tome da prvo budemo dobre sebi. Uvek mi je drago da u svom radu i edukacijama mogu da govorim o magiji prvog sastanka na jedan drugačiji način. Pitanje svih pitanja je : “Kako pronaći balans predstavljanja autentične sebe, a opet zadržati dozu misterioznosti?”. Kako da jasno iskažemo svoje potrebe u vezi a da ipak ne prepadnemo onog preko puta nas? Kako napraviti dobru reklamu za naše uspehe i postignuća, a da ne delujemo pretenciozno?

Neka osnovna pravila šta ne treba raditi su da ne pričamo bilo šta o bivšima, da ne govorimo u negativnom kontekstu o njegovim izborima, karijeri ili izgledu i da nikako ne spominjemo lične nesigurnosti. Mislim da je meni lično uvek bilo najteže da ne počnem sebe da kritikujem od toga kakva mi je šminka do mnogo ozbiljnijih tema, gde sam opasno samu sebe podrivala pričajući o tome šta sve ne
znam i u čemu nisam dobra.

Ono što treba uraditi je staviti fokus na dobra dešavanja koja smo imali u proteklim danima i pričati o njima, mada uvek pomaže i trik političara da pričamo ono što hoćemo umesto da odgovaramo na postavljeno pitanje. Važno je izaći iz prosečnosti tako što ćemo pričati o tome šta nas inspiriše, koje knjige čitamo, u kom gradu bismo volele da se probudimo sutra kada bismo mogle da biramo. Samo
onda kada pričamo o porivima svoje duše izlazimo iz percepcije samo fizičkog izgleda i ulazimo u višedimenzionalsnost naše pojave. Tada možemo da budemo neko koga nije lako zaboraviti.

Ako i uz svu našu pozitivnu energiju i naučno dokazane metode koje psihološki utiču na svest onog ko sedi preko puta nas ne dobijemo željeni rezultat, onda se ipak treba zapitati da li smo krenule da kupimo narandže, a u radnji su ponuđene jabuke?

Taj muškarac kome je teško da plati račun, onaj koji nije više ni siguran da li uopšte želi da izađe sa nama ili nas samo zove zbog svojih bazičnih potreba, njihova ponašanja ne govore o našoj vrednosti (Kako obično prvo pomislimo), ali govore o svim onim segmentima koje nismo zacelile i na čemu treba da radimo. Devojka koja stalno upoznaje emotivno nedostupne muškarce i sama je nedostupna, ona koja upoznaje muškarce koji ne razumeju bliskost i sama nije bliska sa sobom, i tako redom. Indikacija naših problema je partner preko puta nas, pa hvala im bar na tome da lakše sagledamo sebe ako već njih ne možemo.

Kako pronaći gospodina pravog otkrijte razgovarajući sa Jovanom i Sanjom

The post Šta da radimo na prvom sastanku, da ne bi bio poslednji? appeared first on S-Magazin.

 Kako se vreme polaska bližilo, tako je mene sve više hvatao osećaj krivice jer ću decu ostaviti same sa ocem. Imala sam osećaj kao da ostavljam bebe, a ne dva tinejdžera koji i ne mare za svoje roditelje već samo za svoje društvo. Brinulo me je kako će se snaći oko polaska u školu, ručkova, treninga i ostalih organizacija. Shvatila sam kako odmah nakon puta moram ići na još jedan poslovni put i da će deca opet biti bez mene i to me je dotuklo.

 Kada sam malo bolje razmislila, shvatila sam da je taj osećaj krivice veoma prisutan u svakodnevnom životu, od toga kad pojedem nešto nezdravo, do toga da sam u nekoj raspravi jasno rekla šta mislim i osećam i potom se pokajala. Moje prijateljice svaka u svom životnom miljeu takođe boje svoje dane osećajem da u nečemu nisu dovoljno dobre i da greše. Paradoksalna stvar, o kojoj je čak i Isidora Bjelica pisala, je da nas okolina kritikuje, kao i mi sami sebe, baš u onim segmentima gde se najviše trudimo i gde smo defakto i najbolje. Žene koje su veoma uspešne u svom poslu, stalno su pod tenzijom zbog razmišljanja da treba da budu bolje i ambicioznije. One koje su u kući sa decom, stalno se preispituju da li su previše stroge ili previše blage, lepe žene bi volele da budu još lepše, a pametne misle da su glupe.

Kolektivna ženska energija je decenijama unazad ugnjetavana i sputavana. Tu leži razlog zašto svaka od nas pojedinačno na dubokom i nesvesnom nivou sputava i negira svoje biće i svoju prirodu. Da bismo se zacelile kolektivno, potrebno je da svaka od nas prvo zaceli sebe. Jedino kada uronimo u svoju ličnu tamu i osvetlimo najdublje strahove i nesigurnosti mi možemo vlastitom evolucijom da transformšemo svoje živote. 

 Treba da shvatimo da jedino ako sebi damo, možemo dati i drugima. Umesto da brinemo “ za nekog” , počnemo da brinemo “ o nekom”. Umesto što sebi prigovaramo, a drugima se žalimo, počnemo da formulišemo svoje nezadovoljstvo govoreći šta bismo volele, a ne šta ne volimo. Pa kad sledećeg puta, mrtve umorne dođemo sa posla, ne kažemo “Kako je kuhinja u haosu”, nego kako bismo volele da je kuhinja sređena. Partnera ne kritikujemo kako nas nikada ne izvodi, već kažemo da bismo volele da nas izvede, i najvažnije, odvojimo malo vremena za sebe, jer tek onda možemo imati više energije i za druge. Neka nam osećaj krivice bude jasna poruka da izlazimo iz svoje zone komfora, a to je već dobar početak!

P.S. U mom odsustvu deca se nikad bolje nisu provela sa svojim društvom, kada sam došla kući samo sam pomislila kako bih volela da je kuhunja sređena, pod usisan i veš opran.

Prijavite se na online program U POVERENJU SA SANJOM I JOVANOM

The post Kako da se rešimo osećaja krivice? appeared first on S-Magazin.

Ako se sada složimo da je takav muškarac neko ko pre svega ume dobro da se pobrine za sebe, a onda i za nas, ostaje nam jedino pitanje gde takvog upoznati.

Ovde se ne radi o tome gde takvog ujuriti, što inače devojke sa nižom svešću često primenjuju, poput agresivnijih metoda uhođenja, pravljenja slučajnih sudara ( da, ima i takvih), već ovde govorimo o strateškom pozicioniranju našeg kretanja. 

Iako kvalitetnog muškarca možemo sresti svuda, veća je verovatnoća da ćemo takvog upoznati na mestima gde su zabava i razbibriga dominantne. Različiti stručnjaci iz ove oblasti predlažu odlazak na polo utakmicu, putovanje biznis klasom, odlazak u spa centre hotela sa pet zvezdia, što ima i smisla i logike. Čini se da žene koje imaju novac za sve te provode imaju manje poteškoća u ljubavnim odnosima od nas žena koje radimo za platu. Samo što tu postoji jedna mala začkoljica, lično sam u svom okruženju viđala belosvetske lepotice koje su uz sve privilegije izgleda i statusa ipak završavale u nekim bezličnim, nedefinisanim odnosima – bez sreće i budućnosti, od toga da su bile ljubavnice nekih arapskih preduzetnika, do toga da su pronašle muževe,a izgubile sebe. Što mu nekako dođe još gore nego da ga nikada nisu ni pronašle.

Postoje naravno i srećni primeri poput J Lo i njenog bivšeg- sadašnjeg Bena Afleka ili jedne moje drugarice iz Niša koja se srećno razvela sa troje dece i još srećnije udala ponovo. Pa opet mnoge od nas se pitaju zašto se nama ne desi neka luda sreća da nam se nikad preboljeni bivši ne vrati sa prstneom u ruci ili da sreću pronađmo u drugom braku ako već nismo u prvom? Najpre zato što u stvari i dalje nismo poverovale da mi to zaslužujemo… Zato što duboko u sebi mislimo da ne vredimo i htele – ne htele šaljemo vibraciju nesigurnosti…Zato što imamo uverenje da sve što je lepo kratko traje…Zato što podsvesno ne verujemo u ljubav i partnerstvo jer smo to naučile u svojojoj primarnoj porodici. Zato što mislimo da smo već stare, zato što nam je bivši muž rekao „Ko će tebe?”. Zato što je u Srbiji svaki razgovor o srećnoj vezi skoro vulgaran, a priča o disfunkcionalnom partnerstvu domaća, dobro poznata pa skoro očekivana stvar.

Propusnica za srećnu vezu se ne dobija na recepciji luksuznog hotela, niti na džet-set destinaciji, tu propusnicu moramo prvo same sebi da damo. Onda tek sve ima više smisla…i naša putovanja, i provodi, i lokacije i upoznavanja …Dobra vest je da je to moguće i ostvarivo. Jer što je jednom primerku neke vrste pošlo za rukom, znači da može i ostalima. Samo treba verovati i u skladu sa tim živeti.

Viže o ovoj temi možete čuti u online kursu „U poverenju sa Sanjom i Jovanom“ – Uskoro na S-Magazinu

The post Gde upoznati “Gospodina pravog”? appeared first on S-Magazin.